Da sam otišla na pobačaj, nitko ne bi znao

Dijete je najljepši Božji dar i uvijek ga tako treba prihvaćati.

Prvo dijete rodila sam na prvoj godini fakulteta. Studirala sam matematiku na PMF-u. Diplomirala sam dok sam bila trudna s trećim djetetom. Budući da su promocije na PMF-u rijetke prošlo je par mjeseci i tako sam na promociji imala troje djece pa smo slavili skupa i krštenje. Svi su mi govorili: „Kaj ti radiš na faksu s djetetom? Nema šanse da uspiješ.“ Pokazala sam im da se može, i to s troje djece završiti fakultet. Kada misliš da ne možeš više i pitaš se kako ćeš to izdržati, Bog providi, otvore se neka vrata i netko ti pomogne (i materijalno i duhovno).

Kad sam ostala trudna s prvim djetetom, otišla sam kod ginekologa koji je ustanovio da doista jesam trudna. Sjećam se da je tada, dok je prao ruke, rekao:

-Hoćemo se toga riješiti?

Mene je to šokiralo jer sam tada znala da je to moje dijete i da ću ga roditi. Nakon par godina, kad sam bila trudna s drugim djetetom i došla u istu ordinaciju, vidjela sam na tim istim vratima plakat s djevojčicom i natpisom: „I ja sam bila malo nerođeno dijete.“ Bila sam iznenađena kako se u tako kratkom roku stav toliko promijenio.

Čim sam saznala da sam trudna, rekla sam dečku, sadašnjem mužu. Bila sam stava da ću ja to dijete roditi i odgojiti bez obzira na njegovu odluku. Ne bih nikada odustala od svog djeteta, nema toga što će me spriječiti da to dijete rodim i volim. Majčinstvo je nešto što mi je najdragocjenije u životu. On je samo pitao kad se ženimo. Vjenčali smo se s tri mjeseca trudnoće. Suprug mi je bio velika podrška. Kad sam mislila odustati od fakulteta, on me poticao i govorio da mogu. I završila sam. On je bio apsolvent na PMF-u, ali sam završila fakultet prije njega jer je on radio da ja mogu studirati. Radio je po dva posla da bi nas prehranio. Ja sam također povremeno držala instrukcije.

Bilo mi je jako teško reći roditeljima. Mama je reagirala vrlo burno, izgovorila je riječi koje vjerojatno nije željela, ali je to bila njena trenutna reakcija. Nisam joj to zamjerila. Tatina me reakcija iznenadila. On je uvijek bio strog i njegove reakcije sam se najviše bojala. Samo je otišao u svoju sobu i počeo se moliti. Mislim da je to ispravan stav roditelja. U tom trenutku najbolje što roditelji mogu napraviti je moliti za svoje dijete i unuče.

Iznenadila sam se što nisam dobila podršku od ljudi od kojih sam to najviše očekivala, osuđivali su me i smatrali da sam nešto loše napravila. To je bio šok za cijelu okolinu. Svi su me smatrali uzornom djevojkom i onda su se razočarali. Ali da sam otišla na pobačaj, nitko ne bi znao i ja bih u njihovim očima ostala „svetica“. Na kraju svi shvate da to nije razočaranje nego dar.

Veliku mi je podršku dao don Petar koji me uvjerio da se ne brinem, nego da pazim na sebe i svoje dijete, da je to sad najvažnije. Rekao je da će cijela okolina to s vremenom prihvatiti. Tako je i bilo. Prva reakcija zna biti jako negativna i neugodna, ali treba samo ustrajati u svojoj odluci i sve će doći na svoje.

Kad sam rodila, nije se moglo dolaziti u posjete kao danas. Ostavljale su se ceduljice kod sestre koja bi ih onda donijela nama. Još uvijek imam ceduljicu koju mi je tada dala kolegica. Pisalo je: „Čestitam! Znam da nisi prva koja je ostala trudna, ali si prva koja je imala hrabrosti roditi.“ To me jako dirnulo i dalo mi snage.

Cijeli fakultet me znao. Svi su me zvali Mamica. Kad sam dolazila na predavanja, čuvali su mi mjesto. Bilo nas je po 100 u dvorani, a mjesta je bilo samo za 70 pa smo sjedili sa strane i po podu. Ja sam dolazila kasnije jer mi je bilo teško i uvijek bi mi se netko ustao pa sam mogla sjediti.

Reakcije profesora su bile različite. Kad sam došla na usmeni ispit, koji mi je ujedno bio i prvi ispit uopće na faksu, trbuščić se već vidio. Profesor me odmjerio i odmah sam znala da padam. Pitao me pitanja za 5, iako sam ja prilično loše riješila pismeni. Odgovorila sam mu sve točno. Pitao me jesam li sigurna. Kako mi je to bio prvi ispit, naravno da nisam bila sigurna, ali sam tresući se rekla da jesam. Rekao mi je da dođem sljedeći put. Kad sam ga uvjerila da je moj odgovor bio točan, postavio mi je drugo pitanje na koje sam opet mucajući točno odgovorila. Opet me pitao jesam li sigurna i postavio mi potpitanje. Dok sam odgovarala, upao mi je u rečenicu, rekao da nisam dobro naučila i srušio me.

Na nekom drugom ispitu drugi profesor mi je postavio pitanje na koja nisam znala odgovor. Ispričala sam mu se i rekla da ću doći idući put. Kad sam se ustala, vidio je da sam trudna, nagovarao me da ostanem na ispitu i počeo mi postavljati pitanja. Ali nisam htjela da me pusti zbog trudnoće. Drugi put sam naučila i prošla.

Doroteu sam rodila u travnju i dva mjeseca nisam išla na predavanja. Ostajala sam doma s djetetom. Učila sam koliko sam mogla. Uspjela sam položiti osam od deset ispita. Kad sam upisala redovno treću godinu, ostala sam trudna s Matejem. Rodila sam ga u prvom mjesecu i cijeli semestar nisam mogla ići na predavanja. Za razliku od Dorotee, on  je bio jako zahtjevan i nije spavao. Kad sam ga rodila, ostalo mi je još deset ispita. Trebalo mi je tri godine da ih položim. Kad sam položila zadnji ispit, došla sam doma i rekla da hoću još jedno dijete. Onda je došla Karmen. S njom sam bila trudna na diplomskom. U prosincu sam ju rodila, u veljači je bila promocija.

Kad je Karmen rekla da je trudna, bila je treća godina faksa. Već joj je bilo lakše. Nakon što je to rekla, ja sam zašutjela i počela moliti za nju. Kroz glavu mi je prošlo što sam ja sve prolazila i što ju sve čeka. Tada sam pomislila da mora imati potpunu podršku barem od mene. Mislim da joj nije bilo lako reći nama, iako sam i ja to prošla, jer nije znala kako ćemo reagirati. Reakciju roditelja očekuješ prema slici koju si ti stvorio prema ponašanju do tada. Ljudi se drastično promijene. Neki od kojih si očekivao da će burno reagirati, reagiraju pozitivno, a kod nekih od kojih si očekivao da će biti podrška, nađeš hladnoću. Sada imam šestero djece. Kako imam puno djece, često sam osjećala da me ljudi osuđuju. To su bili ljudi od kojih sam očekivala podršku, a čula sam da su mi iza leđa negativno govorili o tome. Na to se ne treba obazirati. Treba misliti što će mi Bog jednog dana reći, a sve ostalo nije bitno. Između zadnje dvoje djece, imala sam spontani pobačaj. To mi je bilo jako bolno iskustvo. Netko bi pomislio da nakon što ih imam pet, što znači ovaj jedan? Ali meni je bilo kao da je prvi i kao da je jedini.

Moj savjet za majke je da prime pomoć od svih, poslušaju savjet od svih, a naprave onako kako je njima i njihovom djetetu najbolje. Moj je otac često znao citirati Bibliju: „Zato vam kažem: ne budite zabrinuti za život svoj: što ćete jesti, što ćete piti; ni za tijelo svoje: u što ćete se obući. Zar život nije vredniji od jela i tijelo od odijela? Pogledajte ptice nebeske! ne siju, ne žanju niti sabiru u žitnice, pa ipak ih hrani vaš nebeski Otac. Zar niste vi vredniji od njih? A tko od vas zabrinutošću može svome stasu dodati jedan lakat? I za odijelo što ste zabrinuti? Promotrite poljske ljiljane, kako rastu! ne muče se niti predu. A kažem vam: ni Salomon se u svoj svojoj slavi ne zaodjenu kao jedan od njih. Pa ako travu poljsku, koja danas jest, a sutra se u peć baca, Bog tako odijeva, neće li još više vas, malovjerni? Nemojte dakle zabrinuto govoriti: ‘Što ćemo jesti?’ ili: ‘Što ćemo piti?’ ili: ‘U što ćemo se obući?’ Ta sve to pogani ištu. Zna Otac vaš nebeski da vam je sve to potrebno. Tražite stoga najprije Kraljevstvo i pravednost njegovu, a sve će vam se ostalo dodati.“(Mt 6,25-33).

Iako ti se u tom tom trenutku možda čini da nema izlaza, sve dođe na svoje. Podrška ne dođe odmah. Na početku si sama. Moraš tada čvrsto u srcu odlučiti da je to tvoje dijete i da ga želiš, onda ti Bog sve providi. Ne treba se bojati. U Bibliji piše 365 puta „ne boj se“.  Za svaki dan jedanput.

U Zagrebu, 1.2.2019.

Silvana Novosel